TAJNA RASCEPA LIČNOSTI
Jedno od najtežih mentalnih
poremećaja je umnožena ličnost. To
znači da jedna osoba objedinjuje
više potpuno različitih karaktera.
Čak i danas, psihijatri imaju
problema da objasne postojanje
višestrukog 'ja'.
Ali, zar nije to ponekad izraženo i
kod normalnih zdravih ljudi. Kada
neki 'slabić' dođe u situaciju kada se
pretvara u neustrašivog heroja i
obrnuto, ili kada potpuno smirena
osoba zbog nečeg počne da se
ponaša kao razjareni bik. Da li svako
od nas u stvari u sebi objedinjuje
više ličnosti?
Kada je 1905. američki psihijatar
Morton Prins štampao svoju knjigu
'Rascep ličnosti', njegove evropske
kolege jedva su ga udostojili pažnje.
Ovaj izvanredan izveštaj kliničke
dijagnoze umnožene ličnosti,
tretiran je kao - senzacionalistički
roman.. Koliko se zna, čak ni
Sigmund Frojd, osnivač moderne
psihijatrije, nije shvatio zbačaj
Prinsovog otkrića. Prins se, na
sopstveno zaprepašćenje, susreo sa
oblikom ljudskog ponašanja koje je,
do tada, smatrano čistom fikcijom.
Nepoverenje je stoga bilo sasvim
razumljivo. Za obelodanjenje otkrića
rascepa ličnosti moglo se računati i
na podsmeh, poput onih koji tvrde
da su videli sirene ili jednoroga.
Robert Luis Stivenson je, kao sjajan
efekat, koristio pojavu rascepa
ličnosti u sjajnom delu naučne
fantastike, 'Doktor Džekil i Mister
hajd', 1886. Glavni junak je lekar,
visoko cenjenog morala i pameti.
Voljen od svih koji ga okružuju i
dobro poznat po svom mekom srcu,
doktor Džekil otkriva otrov koji mu
omogućava radikalne promene
ličnosti. Pošto ga je isprobao na sebi,
telo doktora Džekila zaposeda zli
genije, Mister Hajd. On je monstrum
i ne preza od ničega.
Duže vreme, oni će se boriti
međusobno, dok doktor Džekil ne
shvati da mora uništiti mister HAjda.
Cena za njegovo ubistvo je smrt
doktora Džekila. Knjiga je postala
klasično delo u svom literarnom
žanru. Međutim, kada je prvi put
štampana, nije se pretpostavilo da
će se Stivensonov koncept iskazati
kao realnost.
U proleće 1898. u ordinaciju dr
Prinsa došla je dvadeset
petogodišnja žena, koja se žalila na
hronične glavobolje. Njeno
ponašanje, od strane porodice
okarakterisano je kao neprihvatljivo
i potpuno nerazumljivo. Hodala je u
snu, razgovarala sama sa sobom,
govorila laži bez vidljivog razloga i
menjala raspoloženja, od histeričnih
napada do apsolutne bezvoljnosti.
Dama, koju Prins opisuje u knjizi kao
gospođicu Bošamp, nalazi se u vlasti
sopstvene četiri ličnosti. Ona je
doživljavala iznenadna
onesvešćenja, posle kojih bi
postajala druga osoba, potpuno
nesvesna prethodne ličnosti. Prins je
hipnozom uspeo da stupi u kontakt
sa sve četiri ličnosti gospođice
Bošamp.
Nazvao ih je B1 , B2 , B3 i B4 . Ličnost
B1 je zatražila pomoć od psihijatra.
Ona apsolutno nije imala nikakvu
predstavu o svemu onome što čine
B2 , B3 i B4 . Osoba B1 bi recimo,
došla svesti negde na periferiji
grada, očajnički pokušavajući da
shvati kako je tamo dospela; B2 je,
u izvesnom smislu, bila kreacija
samog psihijatra, budući da se
pojavljivala jedino tokom hipnoze;
B3 se predstavila Prinsu, rekavši da
se zove Sali. Sali je bila onaj
besramni član društva, koji uživa u
provociranju ostalih. Ličnost B4
označila je sebe kao 'Idiota'. Ona je
imala lošu narav i bila je odgovorna
za kapriciozno ponašanje gospođice
Bošamp.
Ove četiri ličnosti opstajale su u
neverovatnim okolnostima. Prinsu je
izgledalo da B1 i B4 imaju najviše
zajedničkog, mada su se razlikovale
u mnogim stvarima. Osoba B1 je
slabo jela, pila potpuno gorku kafu,
imala averziju prema alkoholu i
pokazivala sklonost prema
vegetarijanskoj hrani. Za razliku od
nje, B4 je imala zdrav apetit,
kljukala se šećerom i kremovima u
orgomnim količinama, volela vino i
obožavala meso.
Dok je B1 nosila spuštenu kosu, B4
bi svoju uvek podigla. Ličnost B1 je
bila religiozna, B4 nikada nije išla u
crkvu. B1 je bila strpljiva, tolerantna i
ponizna, što je u potpunoj
suprotnosti sa B4 , koja je volela da
izaziva neprilike, a osim toga mrzela
je decu i starcec. Osoba B1 je bila
nesvesna postojanja B4 , ali je B4
pokazivala izvesnu simpatiju i
saosećanje za patnje B1.
Sali je zauzimala posebno mesto u
ovoj mešavini ličnosti. Iako je B1
govorila tečno francuski, Sali je
teškom mukom uspevala da nešto
izgovori na francuskom. Sali je bila
neorganizovana i učenje joj je bilo
vrlo naporno, mada se trudila.
'Čujem kako mi se idiot (B4) smeje'
bila je prva fraza, na francuskom,
koju je Sali izgovorila. Pod psihičkim
pritiskom, Sali bi počinjala da muca,
što se nije događalo sa ostalima iz
ovog čudnog kvarteta.
Sali je bila zlurada i obično je
otvoreno pokazivala zlobno
zadovoljstvo zbog nesreće gospođe
Bošamp. Upravo, biral je B1 za žrtvu
svojih šala. Kako B1 nije podnosila
pušenje, Sali je često palila cigaretu.
jednoga dana, gaseći pikavac na
sopstvenoj koži, dozvolila je sebi
iznenadnu promenu u ličnost B1 ,
koja je, ne znajući šta se događa,
zaurlala od bola. 'Mrzim B1',
objasnila je Sali kasnije, a potom je
sledio dijalog sa zaprepaštenim
Prinsom:
Prins: Ali, ti si u stvari Ona!
Sali: Ne, nikako.
Prins: kažem ti da jesi.
Sali: Ne, nisam.
Prins: Zašto nisi?
Sali: Ona ne zna ono što ja znam.
Prins: Ali, zar vi nemate iste ruke i
iste noge?
Sali: Da, ali iste noge i iste ruke nas
ne čine istim.
Sali je izražavala toliku netrpeljivost
za drugo 'ja', odnosno 'nju', kako bi
sama rekla, da je bila u stanju da
izvede i najprljavije trikove. Pisala je
pisma gospođici Bošamp, optužujući
je da je raspikuća i lažljivica, preteći
da će i drugima ispričati o
gadostima koje Bošampova,
navodno, čini. Sali bi, takođe, često
skidala sve sa sebe, kako bi se
sramežljiva B1 probudila naga.
Ako je, kaže Prins, postojalo nešto
čega se gospođica Bošamp bojala,
onda su to bili pauci i zmije. Jednom
je Sali otišla izvan grada i nakupila
kolekciju pauka i znija. Vrativši se
kući, spakovala ih je uredno, kao
poklon paket sa svilenom mašnom, i
poslala gospođici Bošamp. Kada je
ova primila paket i otvorila ga,
izletela je užasnuta iz kuće i posle
toga dobila napad.
Nakon sedam godina intenzivnog
lečenja, Prins je delimično uspeo da
poveže ove četiri ličnosti u jednu
osobu.
Postojanje ovakvog mentalnog
oboljenja prihvaćeno je šire kada su
se pojavili izveštaji o drugim
podeljenim ličnostima. Posle dosta
vremena, 1957. štampana je
uzbudljiva knjiga 'Tri lica jedne Eve'.
Odmah je postala bestseler i ubrzo
je po njoj napravljen film.
U knjizi 'Tri lica jedne Eve', psihijatri
C.H.Tigpen i H.M.Čekli opisuju
tragičnu sudbinu dvadeset
petogodišnje žene sa tri različite
ličnosti. Bela Eva, Crna Eva i Džejn
deluju
nezavisno jedna od druge i svaka od
njih nesvesna je postojanja druge
dve. Glas, koeficijen inteligencije,
rukopis, čak i testovi električne
aktivnosti mozga menjaju se u
zavisnosti od izražene ličnosti. (Slika
levo: Katarina MekIntajr - Višestruka
ličnost)
Bela Eva je ličnost koja je došla na
lečenje. Bila je udata i majka jednog
deteta. Patila je od jakih glavobolja i
iznenadnog gubljenja svesti, što je
dovodilo u vrlo nezgodne situacije.
Psihijatri su bili u mogućnosti da
sazovu sve tri osobe i prema tome
ocene razlike u karakterima.
Bela Eva je bila konformista, bez
mnogo prijatelja, pomalo
malograđanka, koja se lako
uzbuđuje. Kćerka Boni bila joj je
važnija od svega. Crna Eva bila je, u
svakom pogledu, njena suprotnost.
Teško da je imala bilo kakav osećaj
odgovornosti i uz to je držao
neodoljiv nagon da se upusti u
svaku vrstu avanture. Kapriciozna,
koketna i uvek spremna na flert.
Smatrala je svoj brak dosadnim i
više joj je odgovaralo da ga se
odrekne.
Razgovor, u kome se njen suprug po
prvi put susreo sa Crnom Evom,
opisuju psihijatri kao izuzetno
mučan. Jednostavno je odbila
činjenicu da je u braku i na Ralfov
užas izjavila: 'Radi šta god hoćeš sa
detetom. Koliko puta moram da ti
kažem da ja nemam veze sa
tobom, ni sa tim detetom'. Crna Eva
je kasnije pokušala da ubije Boni, ali
je srećom Bela Eva onemogućila taj
plan.
Džejn, treća ličnost, pojavljivala se
isključivo tokom lečenja. Ona se
pokazala kao najzrelija osoba i činilo
se da pokušava da ujedini i pomiri
dve sukobljene Eve. Zanimljivo da
Džejn nije imala ranijih sećanja.
Zapitana o nekom incidentu u
mladosti, odgovorila je: 'Ali doktore,
kako bih ja to mogla znati. Ja sam
stara samo sedam meseci.'
Za vreme Evinog razvoda od ralfa,
kada se rešavalo pitanje
starateljstva nad detetom,
pacijentkinja je potpisala tri
odvojena dokumenta, u prisustvu
advokata, koji su utvrđivali
odgovornost svake od njene tri
ličnosti. Na taj način, one nisu mogle
optužiti jedna drugu za nehat.
Lečenje je potrajalo nekoliko godina.
Konačno, Tipgen i Čekli su otkrili
koren problema kao neprijatno
iskustvo petogodišnje devojčice.
Kada je Evina baka umrla, majka je
naterala Evu da poljubi leš u
mrtvačkom kovčegu. Devojčica je
učinila sve da to izbegne, ali se
majka nije umilostivila. Kada se Eva
nagnula iznad bakinog leša,
iznenada je zaplakala potpuno
drugačijim glasom: 'Mama, ne daj
da to učinim!'. U tom trenutku rodila
se druga ličnost i tako je
uspostavljen rascep Bele i Crne Eve.
U budućnosti će Crna Eva činiti uvek
ono što Beloj Evi nije bilo dozvoljeno.
Ovo mladalačko iskustvo gurnuto je
u stranu za duže vreme i izbrisano
iz sećanja. Psihijatrima je uspelo da
vrate prošlost i izbace nemili
događaj na površinu. U trenutku
priznanja, rascep ličnosti je nestao.
Tada je otvoren put ozdravljenju.
Tipgen i Čekli navode da se Eva
ponovo udala i da je živela sasvim
normalno. Kasnije, Eva je napisala
knjigu i objavila je pod svojim
pravim imenom. Objasnila je kako
se njena ličnost razdvojila u jednom
momentu i zatim tako razvijala za
narednih dvadeset godina.
Novinarka Flor Šrajber u svojoj knjizi
'Sibila', koja se pojavila 1973 . opisuje
ženu sa, ni manje ni više nego
šesnaest ličnosti. Radi se o Sibili
Dorset, 22-godišnjoj studentkinji
koja, mislilo se, ima amneziju.
Takođe je imala strašne glavobolje i
periode kad nije mogla da vidi, kao
da je slepa.
Ubrzo nakon što se
obratila za pomoć kod dr Kornelije
Vilbur iz Njujorka, Sibila je počela da
pokazuje i druge ličnosti. Različite
ličnosti predstavljale su se pod
raznim imenima. Jedna ličnost, koja
je sebe nazivala Viki, govorila je da
je iz Pariza. Druga ličnost, nazvana
Pegi Louje bila jaka žena koja nije
pokazivala nikakav strah. Kako je
vreme prolazilo Sibila je pokazivala
sve više ličnosti: bila je pisac,
pianista, zavodnica, majka... Svaka
od ovih ličnosti je različito opisivala
samu sebe. Jedna je govorila da ima
plave oči i svetlu kosu, dok bi ostale
rekle nešto sasvim drugo.
Interesantno je da su među ovih
šesnaest ličnosti bila i dva muškarca,
Majk i Sid. Njih dvojica su podržavali
jedan drugoga u raznovrsnim
nestašlucima, a predstavljali su
Sibilinu potosnutu želju da bude sin,
a ne kćerka.
Sibila je bila žrtva sadističke majke,
koja se trudila da muči i ponižava
siroto dete na sve moguće načine.
Od ranog detinjstva, Sibila se
spasavala bežanjem u svet snova,
menjajući sopstvenu ličnost prema
izmišljenim sredinama.
Po knjizi 'Sibila' snimljen je i film. Na
slici je glavna glumica Sali Fild, u
prikazu dve različite ličnosti kod
Sibile.
Tačni uzroci višestrukih ličnosti su
nepoznati, ali je uočeno da je većina
pacijenata sa ovim poremećajem
imala neke traume iz detinjstva.
Kao što se videlo, ovo je bio slučaj i
sa Sibilom.
što se tiče simptoma, prvim
simptomima poremećaja višestrukih
ličnosti obično prethodi amnezija.
Oni mogu da se 'probude' na
drugom mestu ili drukčije obučeni, i
da se nesećaju ničega što bi im
objasnilo ovu promenu.
Danas na primer između 25.000 -
250.000 ljudi u SAD ima poremećaj
višestruke ličnosti. Ova procena je
ovako promenljiva, jer je ovaj
poremećaj dežak za
dijagnostifikovanje. Osobe sa
višestrukom ličnosti mogu da imaju
širok spektar simptoma koji mogu
da se pobrkaju sa ostalim, mnogo
običnijim simptomima.
Obično se smatra da je potrebno
šest godina da bi se
dijagnostifikovao poremećaj
višestruke ličnosti. Da bi doktori
dijagnostifikovali ovako nešto oni
moraju kod pacijenta sa višestrukim
ličnostima da vide dva ili više
različitih identiteta. Takođe, svaki
identitet mora postati dominantna
ličnost za neko vreme. U nekim
slučajevima, doktori mogu
razgovarati sa pacijentima na duži
period ili reći pacijentu da vodi
dnevnik između poseta, u nadi da
će naučiti više o njegovim različitim
identitetima. Svrha tretmana je da
se različiti identiteti pacijenta
smeste u jedan primarni identitet.
Uspeh je moguć, ali tretman može
trejati godinama. U tome govori
prilog da je trebalo 11 godina za
Sibilinih 16 različitih identiteta da se
pomešaju u jedan identitet.
Ova zamršena međuigra ličnosti,
nekako još uvek ne deluje dovoljno
ubedljivo. Uostalom, svi se mi
ponekad nađemo u prilici kada se
naše ponašanje ne može svrstati u
uobičajeno ili očekivano, ali uprkos
tome i dalje verujemo da smo ista
ličnost. Da li današnji psihijatri radije
prihvataju ovakve dijagnoze od
Prinsovih savremenika? Oni ne
sumnjaju da određeni pacijenti pate
od rascepa ličnosti i da se ne mogu
normalno suočiti sa svakodnevnim
životom, ali da li se spasavaju od
neprijatne realnosti deleći je na više
ličnosti? Postoji druga škola
mišljenja, koja tvrdi da pravo
objašnjenje leži u dobro poznatom
kliničkom oboljenju, takozvanim
fugama, u kome ljudi upadaju u
nesvesno stanje, slično snovima.
Ono može trajati danima i ne
ostaviti nikakvo sećanje. Obično
pacijenti moraju pribeći mašti da bi
objasnili izgubljeno vreme.
Na kraju, dolazimo do psihijatara
koji veruju da ovakvo oboljenje
postoji, te pacijente sa sličnim
simptomima tretiraju kao slučajeve
rascepa ličnosti. Sa druge strane,
psihijatri koji smatraju da su u
pitanju fuge, neće imati pacijenata
sa rascepom ličnosti.
