Prekinuti sa demonima koji nas progone cak i po dnevnom svetlu, nije uvek lako. Pogotovu kada pri sebi nemate carobni mac, vesticiji napitak ili lavlji zub protiv uroka. Nijedna bajalica nece vam pomoci, nijedna rec. Nijedna magicna kugla nece vam pokazati put kojim morate ici, nijedan vrac vam nece zgotoviti carobni napitak. Kroz "pustinju i prasumu" zivota, morate se boriti sami. U razracunavanju sa demonima proslosti morate se boriti cistom svetloscu i jacinom svoga duha.
Vec od samog pocetka pisanja ove kolumne mnogi su mi zamerali ovo ili ono. Stizala su mi svakojaka pisma. Sva su me radovala i sva su me navodila na razmisljanje. Neki su mi zamerali što sam "kucka" (pogotovu kada se radilo o onom vec pomalo bajatom "bivsem"); neki su mi zamerali da ne govorim previse o ljubavi i "umetnosti". Svako pametan ce reci "koliko ljudi toliko i cudi", i nece pogresiti. Ipak, nezaobilazno ceprkanje po budzacima proslosti koje krijemo u svojim glavama, navodi nas na razmisljanje. Kada se izgubila svaka potreba za ljubavlju sa osobama sa kojima delimo iste carsafe? Kada smo prestali da na njih gledamo kao na obicna, gresna ljudska bica i kada smo od njih poceli da ocekujemo previse? Kada smo izgubili svaku volju da sa njima razgovaramo? Zasto smo se tako prokleto fokusirali samo na njihova dupeta, kite i orgazme?
Odgovor je jednostavan - tako nas manje boli!
Seks pruza veliku moc. Moc da muskarca sa kojim spavate drzite kao malo, ranjivo mladunce. Moc da upravljate i moc da vladate. Moć da ih zadrzite i moc da ih od sebe oterate. Moc da vam se oni uvek vracaju nazad kao bumerang.
U svetu u kojem zivimo moc, novac i seks postali su najjaci afrodizijaci. Nijedna spanska musica ili kakav orijentalni, drevni napitak ne mogu vam pruziti toliku snagu. A sta je sa onim "Amor vincit omnia" - Ljubav pobedjuje sve? Izreka je, cini se, potonula kao i sam prokleti Titanik.
Kada sa nekim ogulite sve ljuske koje ste zajedno tokom perioda zajednickog zivota gulili i kada carsafi koje ste zajedno kupili izblede, latinskim poslovicama nema vise mesta. Verujem u to da se vremenom menjamo, bas kao i sto starimo. Bas kao sto se i svet menja oko nas. Moj prvi važan muskarac u zivotu bio je obrazovan covek. Svetski putnik, sirokih vidika i shvatanja. Svestrana licnost, neki bi rekli. Znao je, kako da uziva u odlasku u operu, tako i u razgovoru sa ratarom koji vredno radi na njivi na selu. Moj muskarac fantom - tako sam ga zvao. Bio je tu, pokraj mene, a bio je tako nestvaran. O njemu mogu napisati citavu jednu knjigu, cija bih poglavlja, recimo podelio na dane u nedelji, ili jos bolje godišnja doba i tako opisao sve ono što je, recimo imao sa ponedeljkom ili sa zimom. Nasuprot onoga što je imao sa petkom ili prolecem.
Nije samo seks izmedju nas bio ono sto nas je povezivalo. Mogli smo danima da ne vodimo ljubav, ali smo zato morali da razgovarmo o, recimo knjizevnosti. Ali kada vam demoni nemira udju u zivot, a potom i u spavacu sobu, svaka dalja diskusija o Kitsovim urnama ili Blejkovom Tigru, pada u vodu. Kada vam pozari ljubomore nagrizaju daske kreveta na kojem ste provodili noci, prestanete da marite za velike [ekspirove misli, Coserovu zenu iz Bata i Vordsvortove oblake. Kada preljuba konacno udje u vas krevet i u njemu se razbaskari kao da njen vlastiti, ne pomislite cak ni na "Slovo Srama" niti na ljubavne sonete kojima ste godinama kljukani poput guske. Ostaje vam jedino ukus gorcine i eventualna pomisao na Silviju Plat i njenu famoznu rernu u koju je zabila glavu. Ponekad se zaista pitam sta ju je, zaista, tako silno nateralo da se ubije na tako bizaran nacin i zabije glavu u plinsku pec dok su joj deca jos uvek spavala u svojim sobama na spratu?
Ljubav se belezi na zaista bezbroj nacina. Prevara ima samo jedno lice. Ali kada vam nemir zagospodari umom i dusom, postaje vam prilicno sve jedno o stanju romantizma i klasicizma u bilo kojoj umetnosti, kao i o, recimo, epistolarnim romanima koje ste naglas citali svom ljubavniku. Tada se vracamo svojim zivotinjskim nagonima. Ko ce opstati? Vi ili druga strana? Ko ce preziveti? Ko ce biti jaci i izdrzljiviji? Ko ce prvi prozdrati onog drugog i izboriti se u neprilikama koje vam dzungla nudi? Sve ono lepo sto vas je povezivalo sa ljubavnikom, pocinje polako da odumire. I sama ljubav pocinje da odumire, kao cvet u nedostatku vlage, kao bolesnik na samrtnickoj postelji kome je vec predodrecena sudbina laganog odumiranja.
I u citavoj toj borbi da prezivite udarce i šamare u lice koje vam gospodjica Prevara rezira skoro svakog dana, prestajete da budete ljudsko bice. Postajete obicna zivotinja koju vode primitivni nagoni, medju kojima je nagon za samoodrzanjem jedan od najjacih.
A kada sve oluje prodju, kada izborite sve bitke i kada se na vasem nebu konacno pojavi tracak svetlosti, uvidite svoje greske. Uvidite koliko ste slepo verovali i verovali i verovali... Citav jedan novi scenario vam se ukaže pred ocima. A vi u njemu niste imali glavnu ulogu. Tada cete nauciti samo jedno - da vise nikada ne verujete lepim recima, odlomcima iz Balzakovih romana ili ne daj boze poeziji Emili Dikinson. Tada cete shvatiti da svi oni nisu pisali svoja dela za vas i vase ljubavnike.
I kada posle dugih lutanja kroz pustinju naidjete na nesto sto vas podseti na oazu, vodicete se zivotinjskim instinktima. U svom novom ljubavniku videcete samo njegovo cvrsto dupe, blistav osmeh i tvrdu kitu. Lepe reci knjizevnosti ostavicete za neka druga, bolja vremena. Divicete se njegovoj snazi, mladosti, lepoti i sposobnosti da vas sto pre dovede do vrhunca seksualne igre i da vas zakuca za krevetske daske.
Sve dok jednog dana...
POISON
